Праисторијска утврђења

- Уточишта пред великим миграцијама -

            Крајем бронзаног доба (1200-900. године п. н. е.) средњи ток Дунава захватио је нови талас сеоба, изазван ширењем носилаца такозване Културе поља са урнама. Ове сеобе су кренуле из централне Европе, односно са приобаља реке Рајне и горњег тока Дунава (делова данашње Немачке и Аустрије). Са посматраних простора талас сеоба ширио се долином Дунава према југоистоку континента захватајући широк простор од средње Европе, преко Балкана и Мале Азије све до Блиског истока и Египта. Досадашња истраживања показују да је ова велика бујица народа са севера, између осталог, довела и до уништења бројних напредних култура у областима источног Медитерана. Међу последице ових сеоба истраживачи убрајају: пад Хетитског царства, рушење микенских градова, разарање Троје, а такође и навалу тзв. „народа с мора“ у два наврата на просторе Египта.

О немирним временима позног бронзаног доба речито сведоче и бројне закопане оставе (депои) бронзаних предмета (алатки, оружја и накита), од којих је до сада више десетина откривено на просторима Баната и Срема. Овакве оставе биле су због ратних дешавања и повлачења локалног становништва по правилу закопаване у близини већих праисторијских насеља или дуж трасе значајнијих копнених комуникација. Највише остава на тлу данашње Војводине регистровано је у Срему и у јужном Банату: на тлу Срема регистровано је 20, а на тлу Баната (рачунајући и румунски део) чак 57 остава позног бронзаног доба.

У циљу заштите својих заједница и имовине од „уљеза“ са севера становништво Војводине почело је масовно градити одбрамбене системе око својих насеља. Као резултат ових заштитних мера широм овог простора око Дунава и Тисе настало је на десетине утврђених насеља, тзв. градина или градишта.

Треба свакако напоменути да се елементи одбране овдашњих насеља у виду одбрамбеног јарка или насипа спорадично појављују и у ранијим епохама, што потврђују остаци градина из средњег бронзаног доба, попут Феудвара на Тителском платоу који је припадао ватинској култури (1700-1450. г. п. н. е.), али се масовна градња утврђења, са масивним насипима и огромним јарковима везује тек за крај епохе бронзе, што је свакако  одраз несигурних времена које су изазвале велике миграције.

Систем одбране оваквих праисторијских утврђења обично се састојао од земљаног бедема (насипа) и дубоког одбрамбеног (кружног) рова, који је најчешће био испуњен водом. Насипи су грађени претежно од земље или глине, ојачани дрвеном арматуром и дрвеним оградама (палисадама), обично на врху ових насипа. Бедеми су могли бити веома масивни, са дебљином у подножју од читавих 10 метара и висином до 4 метра. На улазним капијама обично су се налазиле утврђене куле, грађене од земље и дрвене грађе.

Унутар „брањеног простора“ налазило се густо збијено насеље са кућама за становање, амбарима за жито, радионицама итд. Између објеката постојали су уски пролази (улице), који су водили према централном делу насеља, где се налазио трг (за обављање размене добара). За подизање оваквих градина обично су бирана тешко приступачна, доминантна места, претежно врхови брегова или више, издигнуте тачке унутар водоплавних (мочварних) терена. Утврђења су имала елипсоидан или кружан облик, у зависности од конфигурације терена.

Оно по чему се градинска насеља позног бронзаног доба посебно истичу пре свега су њихове огромне димензије. Нека од ових праисторијских градишта спадају међу највеће фортификације икад саграђене на простору Панонске низије. Својим фантастичним димензијама далеко највеће градинско насеље ових простора, које иначе важи и за највећи објекат ове врсте у Панонској низији је велико праисторијско насеље Iarcuri код места Жадањ у жупанији Тимиш, 17 км северно од Темишвара. Ово древно насеље које је егзистирало крајем бронзаног и почетком гвозденог доба имало је одбрамбени систем састављен од три земљана прстена, од којих је први имао пречник од 940 метара, други 2.200 метара, а трећи пречник од читавих 2.800 метара. Овај објекат је иначе забележен и у средњовековним изворима под називом Haromaruk (Три јарка). Брањени простор покрива површину од преко 970 хектара земљишта. У просеку земљани прстенови који окружују ово насеље имају дебљину у основи од неких 30 метара. Истраживања су показала да се унутар брањеног простора најинтензивније живело у позном бронзаном добу и да је након тога дошло до наглог прекида живота у објекту, што можда указује на насилно заузимање истог.

Крај бронзаног доба је управо време када су и на северу Баната по досадашњим сазнањима поникла прва велика градинска насеља.

Једно велико градинско насеље с краја бронзаног и почетка гвозденог доба (1200-900. г. п. н. е.) регистровано је и у ширем окружењу града Кикинде. Остаци утврђеног насеља Градиште, у народу познатог и по називу Ђуричин град налазе се на тромеђи кикиндског, иђошког и мокринског атара, око 7 километара северозападно од центра данашње Кикинде. Утврђење Ђуричин град је кружног облика (Р – 250 м), захвата површину од око 5 хектара, а опкољено је бедемом од насуте земље на коме је отвор (улазна капија) на истоку. Утврђење се налази на месту сусрета два мања водотока – Грчке и Берчуле, па је у прошлости попут неког полуострва са трију страна било опкољено водама. Према западу насут је још један бедем само до обале поменутих водотокова. Осим бедема од насуте земље у оквиру објекта откривен је и одбрамбени ров дубине преко 3,5 метра. У непосредној близини овог утврђења налазило се тел-насеље неолитског доба Градиште, где је приликом истраживања откривен и керамички материјал раног гвозденог доба.

            Најранија археолошка истраживања на овом локалитету започета су још у лето 1913. године, а предводио их је Ђула Кишлеги–Нађ, аматер-археолог, који је почетком 20. века истражио више десетина локалитета у приобаљу Златице (хумке, насеља, гробове и др.). Део материјала са тих истраживања данас се чува у депоима Народног музеја у Зрењанину. Испитивања већег обима обавио је Миодраг Грбић у периоду од 1947. до 1949. године. Овим истраживањима је констатован културни слој променљиве дебљине (од 1-1,5 м) са материјалом од млађег каменог доба до средњег века. Керамички материјал откривен истраживањима у самом утврђењу је бронзанодобни, те ову конструкцију истраживачи сматрају бронзанодобном градином.

            За становнике ових утврђених насеља познато је да су одржавали веома интензивне трговачке контакте са цивилизацијама источног Медитерана. Ипак, главна занимања домаћег становништва били су земљорадња и сточарство. Главне ратарске културе биле су јечам и пшеница, а од домаћих животиња најмасовније је гајено домаће говече, овца, коза, домаћа свиња, коњ и пас. Тек крајем бронзаног доба у југоисточној Европи појавила се домаћа кокош, пореклом из источних делова Азије. На таванима кућа сушено је месо, па чак и свињске шунке. Има назнака да је у ово време из региона источног Медитерана на ове просторе доспела и технологија производње пива, коју су и стари Египћани навелико користили. Утврђена насеља овог доба била су окружена и великим воденим површинама, језерима и мочварама, па је и риболов заузимао значајно место у привреди ових заједница. На основу откривених остатака рибљих костију дознајемо да су ловили све врсте крупних риба, међу којима је доминирао сом, смуђ, шаран. У отпадним јамама оновремених насеља често се откривају прави „метузалеми“ сомова и до триста килограма тежине. У водама Дунава ловиле су се и огромне слатководне рибе, попут моруне (дужине и до 8 метара) и јесетра, највероватније са мрежама. На трпези праисторијских људи често се налазило и месо уловљених дивљих животиња као што су: праговече, јелен, срна и дивља свиња. За лов су коришћени лук и стрела, копље, разне замке, а по неким налазима и велике мреже.  

Поставља се неминовно и питање шта је био покретач великих миграцинох померања с краја бронзаног доба, који је довео до рушења бројних праисторијских култура. Најновија истраживања наговештавају да је споменуту масовну сеобу становништва овога пута изавала једна природна катастрофа. Ову природну катастрофу изазвала је ерупција вулкана Хекла на острву Исланд средином 12. века пре нове ере. Трагови ове велике природне непогоде откривају се свуда на северу Европе: анализа C14 датовала је појаву соли у језгру гренландског леда у 1120. годину (одступање плус-минус 50 година), што је у директној вези са трећом ерупцијом вулкана Хекла. Исто тако, проучавањем годова ирског храста утврђено је да су се последице ерупције на Исланду пратиле целе две деценије (од 1159. до 1141. године пре нове ере). У том периоду драстично се смањио број становника на најугроженијим подручјима, подручјима северне и средње Европе, где је клима постала знатно сувља и хладнија. Читаве области су остале без становништва. Потпуно су уништене бројне развијене културне групе средње Европе и Ирске.

Бедеми новоиграђених утврђених насеља у приобаљу Дунава и Тисе нису могли дуго одолевати новим придошлицама са севера. Поражени од стране нових освајача становници Гава-Белегиш културе, који су до тада настањивали подручје данашње Војводине, силом прилика напуштали су своја вековна огњишта, и трасом копненог пута дуж Мораве и Вардара повлачили се према областима данашње Грчке. Други сеобени талас се кретао према западу, тражећи спас на северу данашње Италије. На том подручју се приметно повећао број насеља овог доба, посебно у околини језера Гарда.  

Каква је била даља судбина овдашњих утврђених насеља с краја бронзаног доба?! Трагови унутар бедема ових градина сведоче о даљем животу у њима. У знатном броју случајева новопридошло становништво старијег гвозденог доба наставило је да користи ранија утврђења културних група позног бронзаног доба. То је случај и са локалитетом Ђуричин град код Иђоша, где је у централном делу утврђења ископавањима констатована керамика прелазног периода, али исто тако и керамички материјал старијег гвозденог доба (опредељен као период Босут III).

          У протеклих десетак година у ширем окружењу Кикинде регистровано је још неколико утврђених насеља са краја бронзе од којих се посебно истичу два локалитета смештена у приобаљу некадашњег водотока Галацке, која је у у ранијим епохама транспортовала воде Мориша. Ради се о локалитетима које је између 2010. и 2012. године регистровао аутор овог текста.  Први локалитет се налази у новомилошевачком атару, у потезу Стара земља (траг кружног шанца), а други је смештен у атару Новог Бечеја, надомак рушевина арачке цркве, у потезу Пактов (траг двоструког шанца). Као и код ранијих случајева и овде имамо ситуацију да се унутар „брањеног простора“ открива веома фина бронзанодобска и гвозденодобска керамика, док је керамички материјал осталих епоха спорадичан. На овим локалитетима још нису била вршена систематска археолошка истраживања.

            Од пре неколико година почела су нова археолошка истраживања унутар Ђуричиног града. Она ће на светлост дана свакако изнети мноштво нових сазнања о овом древном објекту и његовим некадашњим становницима.

                                                                                                        Золтан Чемере

01. Пресек насипа праисторијског утврђења

02. Положај Градишта северозападно од Кикинде

03. Градиште-Ђурицин Град, Кикинда

04. Градиште-Ђурицин Град, обриси насипа и одбрамбеног рова

05. Стара земља -Водица, Ново Милошево

06. Пактов код Араче, атар Новог Бечеја

07. Чарнок код Врбаса

Препоручена литература:

Bóna István: A kora vaskor, In: Magyarország története I/1, Budapest, 1984, 169-180.

Грбић Миодраг: Градиште код Кикинде, Старинар I, Београд, 1950, 113-118.

Грбић Миодраг: Градиште код Кикинде, Старинар II, Београд, 1951, 138-139.

Гирић Милорад: Неолитско насеље код Иђоша, Рад војвођанских музеја 6, Нови Сад, 1957, 219-230.

Гирић Милорад: Налазишта старијег гвозденог доба у северном Банату, Ин: Културе гвозденог доба југословенског Подунавља, Сомбор 1993, (Београд, 1994), 21-30.

Medović Predrag: Kalakača, naselje ranog gvozdenog doba, Novi Sad, 1988.

Medović Predrag: Naselja starijeg gvozdenog doba u jugoslovenskom Podunavlju, Beograd, 1978

Medović Predrag: Od pećine do palate, Novi Sad, 2003.

Medović Predrag: Vojvodina u praistoriji, Od neandertalaca do Kelta, Novi Sad, 2006.                   

Medović Predrag: Utvrđena praistorijska naselja u Vojvodini, Materijali XXII, Novi Sad, 1986, 5-8.

Рашајски Растко-Шулман Мирко: Праисторијска градина Феудвар код Мошорина, Рад војвођанских музеја 2, Нови Сад, 1953, 117-141.

Tasić Nikola: Starije gvozdeno doba Vojvodine, Praistorija Vojvodine, Novi Sad, 1974,              257- 276.

Vasić Rastko: Bosutska grupa, In: Praistorija jugoslavenskih zemalja, Željezno doba,               Sarajevo, 1987, 536-555.

Vasić Rastko: Trakokimerski, skitski i trakogetski uticaji u jugoslovenskom Podunavlju,   In: Praistorija jugoslavenskih zemalja, Željezno doba, Sarajevo, 1987, 559-571