Основна школа „Фејеш Клара“ је протеклог викенда, поводом наступајућег Дана школе који се обележава 21. марта, окупила у Кикинди многе љубитеље стихова и лепих речи из целе земље. У питању је Рецитаторско (онлајн) такмичење „Сада сањам мастила у боји“ које се ове године организовало по 4. пут. Учесници су, као и до сада, слали своје снимке које је четворочлана комисија прегледала и издвојила оне кандидате који су заузели првих десет места по броју бодова и пласирали се у финале.

Ове године пристигло је око 100 снимака из многих школа широм наше земље. Своје представнике имала је Кикинда, затим  Мокрин, Чока, Нови Кнежевац, Кањижа, Падеј, Нова Црња, Ново Милошево, Крњево код Велике Плане, Мерошина код Ниша, Вршац, Бела Црква, београдске општине Звездара, Вождовац и Раковица, Нови Београд, Сонта код Апатина, Дубона код Младеновца, Ћуприја, Угљаре са Косова и Метохије. Такмичари који су прошли у финале протеклог викенда наступали су уживо.

Финални део такмичења одражао у КУД-у „Еђшег“ у суботу, 16. марта, од 15 часова. Ученици су наступали у две категорије, у млађој, за ученике од 1. до 4. разреда, и у старијој, за ученике од 5. до 8. разреда. Након наступа ученика у обе категорије уследило је жирирање. Док је жири заседао, стручни водичи из Туристичког центра Кикинда провели су наше госте кроз центар града и Народни музеј Кикинда. После жирирања и кратке паузе, наступило је проглашење победника и додела диплома и захвалница.

За нас је ово било драгоцено искуство и величанствен догађај. Потрудили смо се да гостима пружимо све потребне информације, па чак и то како да дођу до нас; да им обезбедимо смештај уколико је био потребан; да их упознамо са знаменитостима нашег града... Да их дочекамо раширених, а испратимо пуних руку!

Била нам је част да угостимо све ове људе из разних крајева наше земље. Десила су се лепа познанства за која верујемо да воде у пријатељства и вишеструку сарадњу. Добили смо и покоји поклон и позив да узвратимо посету.  

Надамо се да смо били добри домаћини и да су учесници, поред Јафиних слатких производа и осталих поклона које смо им спремили, понели и лепе утиске. Све их пононово очекујемо следеће године, а осталим такмичарима, који нису ушли у финале, више среће на петом рецитаторском такмичењу!

Овом приликом бисмо желели да се захвалимо члановима жирија који су нас подржали – некадашњој рецитаторки и председници КУД-а „Еђшег“ Рамони Тот, глумици Гизели Кекењ, в. д. директору КЦК Марку Марковљеву и проф. у пензији Радмили Мишков. Такође, захвални смо нашим пријатељима и спонзорима на донацијама и помоћи: Катарини Драгин за дизајн диплома и плаката, Фотографском студију „Фото-Сретеновић“, Штампарији „БИС“, КУД-у „Еђшег“, „Фонтана“ посластичарници и „слађој страни света“ – Фабрици бисквита и кекса „Јафа Банини“.

 

Следи списак награђених ученика и ментора.

 

У категорији I-IV разреда награђени су:

1. местоОгњен Гавранов, 3. разред, ОШ „Фејеш Клара“ Кикинда, ментор Ержика Савановић;

2. местоЈана Рељин, 2. разред, ОШ „Васа Стајић“ Мокрин, ментор Даринка Маљугић;

3. местоЛена Прокић, 4. разред, ОШ „Јастребачки партизани“ Мерошина (Ниш), ментор Сузана Стојановић.

 

Специјалне награде добили су:

1. Маша Ранковић, 3. разред, ОШ „Вук Караџић“ Крњево (Велика Плана), ментор Марија Станојловић;

2. Софија Милосављевић, 3. разред, ОШ „Јован Поповић“ Чока, ментор Оливера Комлушан;

3. Хунор Доброка, 2. разред, ОШ „Јован Јовановић Змај“ Нови Кнежевац, ментор Аранка Мађар.

 

 

У категорији V-VIII разреда награђени су:

1. местоНиколина Друловић, 8. разред, ОШ „14 октобар“ Београд (Раковица), ментор Бојана Пришуњак;

                 Стефан Сили, 6. разред, ОШ „Ђура Јакшић“ Кикинда, ментор Марија Војиновић;

2. местоТијана Митић, 5. разред, ОШ „Угљаре“ Угљаре (Косово и Метохија), ментор Јелена Ивановић;

3. местоВасилиса Милојковић, 8. разред, ОШ „Вук Караџић“ Ћуприја, ментор Драгана Благојевић.

 

Специјалне награде добили су:

1. Борис Тоскић, 6. разред, ОШ „Јован Стерија Поповић“ Вршац, ментор Јулијана Билић;

2. Јован Степанчев, 5. разред, ОШ „Васа Стајић“ Мокрин, ментор Даринка Маљугић;

3. Мате Комарек, 7. разред, ОШ „Фејеш Клара“ Кикинда, ментор Виолета Момић.

Skolska i gradska biblioteka 04.04.2013. godine (4).jpg

Банатске хумке

 древне гробнице панонских простора

 

            Питома банатска равница, испресецана левим притокама Тисе, попут Златице, Бегеја или Тамиша, готово је потпуно култивисана од стране човека, па је овај простор, који је некада био прошаран непрегледним водоплавним ритовима и пустарама, данас једна огромна житница која храни милионе људи. Панораму готово идеално равне низије на појединим тачкама „нарушавају“ само мања узвишења купастог или заобљеног облика, у народу познате као хумке (по старински – умке), од којих су оне највеће и данас поштеђене од орања.

             Ове хумке нису природне творевине, иако су искључиво саздане од природних материјала, односно земље и песка. Оне су дела људских руку и спадају међу најраније људске творевине овог поднебља. Археолошка наука њихов настанак смешта у бакарно доба и процењује да су већином настале пре више од 4.000 година, у време продора тзв. степских народа у Потисје, који су чинили најранији талас велике индоевропске сеобе на овим просторима. Наука је данас на становишту, да је велика индоевропска сеоба покренута у III миленијуму пре нове ере из њихове матичне области, са доњег тока реке Волге и прикаспијских области, и да је ова популација током бакарног доба населила  велике делове Европе и Азије, од Шри Ланке на југоистоку, па све до Исланда на северу-северозападу.

Из досад реченог се види да су градитељи хумки у Банату, а и шире по Потисју, заправо били степски сточари, носиоци тзв. „Јамне културе“, заједнице која је у наше крајеве пристигли са северних обала Црног мора. Био је то последњи сеобени талас током бакарног доба, који се претежно раширио по Потисју, али је имао и мањих „продора“ преко Тисе, на терене данашње Бачке. Под овим хумкама налазе се гробови, односно гробне коморе истакнутих чланова ових степских сточара. Покојник се сахрањивао у гробну раку у центру хумке, на равном терену, па се преко ове гробне коморе насипала земља и стварала хумка висока више метара. У оваквим гробницама дарова готово да није ни било, осим крупнијих груменова минералне црвене боје око скелета, па су због тога ови гробови у науци постали познати под називом окер-гробови.

Приликом насељавања Карпатског басена, већина степских сточара задржала се у његовим источним деловима, на просторима источно од реке Тисе (територије данашње Мађарске, Румуније и Србије), где је било довољно пашњака и појила за њихов огроман сточни фонд. Управо је на том простору остао и највећи број праисторијских хумки, чији број премашује цифру од 5.000 објеката. На просторима западно од реке Тисе њихов број је осетно мањи, па се у међуречју Дунава и Тисе појављују само спорадично или у мањим групама, док их западно од Дунава готово и нема.

На просторима данашње Војводине број праисторијских хумки је процењен на око 600, иако њихов потпун попис никада није до краја завршен. Оне су систематски пописане само на територији северног Баната (општине Нови Кнежевац, Чока, Нови Бечеј и Град Кикинда), где је  регистровано укупно 211 хумки, са неколицином већих хумки (висине до 9-10 метара) и великим бројем мањих и осредњих хумки (висине од 1,5 до 5 метара).

Праисторијске хумке наших простора појављују се у групама или у низовима на старим речним обалама (стара обала Тисе) или на ивицама лесних платоа, а нема их на просторима алувијалних равни (некадашњим ниским, мочварним подручјима).

У новије време постали су важни оријентири у атарима појединих насеља, па им је народ наденуо и посебне називе. Најчешће се појављују називи као што су: Велика-, Песковита-, Дебела-, Рутава-, Слатинска хумка итд.

            У атару града Кикинде највећа и најпознатија хумка је хумка звана Кинђа, која се налази у делу атара 4,5 километара северозападно од центра града. Ова огромна хумка, која је прекривена особитом степском флором, својом висином од 9 метара и огромним габаритом свакако спада међу највеће праисторијске хумке војвођанске равнице. До сада на њој нису вршена истраживања.

            На старим мапама Торонталске жупаније из друге половине 18. века (мапе из 1765. и 1770. године) Кинђа је убележена под називом „Gingiova hunka“, а у посматрано време представљала је гранично обележје између тадашњег Чанадског и Великобечкеречког дистрикта.

            Занимљиво је порекло њеног имена. На келтском језику назив Kingu, Kinđu, Khingu, Hingu значи краља или поглавицу. Од истог корена потиче по овом и назив хумке Хинга смештене на обали Лудошког језера, надомак Суботице.  

Археолошка истраживања бакарнодобних хумки изнедрила су на просторима Војводине две врсте тумула или хумки: хумке са скелетним сахрањивањем и хумке са спаљеним гробовима.

На простору Баната до сада је истражено неколико гробних хумки са скелетним сахрањивањем. Истражене хумке налазиле су се у атарима села Падеј, Војловица, Перлез и Јабука. За све ове тумуле (хумке) било је заједничко да се у основи хумке налазила рака – гроб покојника сахрањеног у згрченом положају, изнад кога је био дрвени поклопац, односно дрвена конструкција у облику шатора. Ови гробови су од прилога садржавали само остатке окер боје, односно груменове гвожђа оксида. Једину изнимку чинио је гроб из Војловице, где је уз скелет покојника, уз остатке окер боје откривен и пар сребрних увојака за косу.

Једина систематски истражена хумка са налазима Јамне културе на подручју северног Баната јесте хумка на Барнахату код Падеја. Ова хумка пречника 60-65 метара и надморском висином од 86 метара спада међу веће хумке овог подручја. Налази се у близини некадашње обале речице Златице, на ширем подручју њеног ушћа у Тису (на пола пута између данашњег Падеја и Сајана, преко пута од барнахатске циглане). Ова хумка је према истраживањима била насута у две фазе са појединачним укопавањем два гроба. Једном речју, на овом месту се два пута сахрањивало, па су створене две гробне хумке, једна преко друге.

            Анализа остатака дрвеног поклопца урађена је у лабораторији Института за историју и археологију у Берлину (тадашња ДР Немачка). Анализом угљеника 14 утврђено је да дрво кориштено за израду поклопца потиче из 2370. године пре н.е., што потврђује да је ова гробна конструкција, али и гробна хумка насута преко ње настала пре више од 4.200 година.

            Другу групу гробних хумки чине тумули са спаљеним гробовима. Једна од најранијих налаза ове врсте откривена је у 30-тим годинама прошлог века у атару Српског Крстура. У средишњем делу тзв. Слатинске хумке откривена је биконична урна са остацима спаљеног покојника у њој. Урна је била смештена у центру хумке на нивоу првобитног хумуса.

Током 70-тих година прошлог века приликом земљаних радова на западној половини Арађанске хумке јужно од Мокрина, у центру хумке, откривени су остаци гроба са спаљивањем. У великом једноухом пехару био је смештен пепео спаљеног покојника. Посуда је била поклопљена зделом украшеном мотивима карактеристичним за Баден-културу. У другом делу ове хумке откривен је скелетни гроб згрченац, оријентације запад-исток. Скелет је припадао одраслом мушкарцу сахрањеном у раку плитко укопаном у лесну основу. У гробу није било прилога. С обзиром на начин сахрањивања и оријентацију, овај гроб се такође може приписати степским народима.

Случај Арађанске хумке нам наговештава да се традиција градње гробних хумки (тумула) међу становништвом Панонске низије појавила још пре доласка тзв. степских народа. У конкретном случају урна спаљеног покојника припадала је Баденској култури, што би значило да је поменута хумка могла настати између 3.200-2.800. године п.н.е.  

 

Нажалост, већина ових хумки није ни под каквим видом заштите, што је само у протеклих неколико деценија резултирало нестанком на десетине оваквих објеката, углавном током припремних земљаних радова око градње путева, железничких пруга или копања трасе канала. Тако је крајем 80-тих година прошлог века у атару Новог Милошева, приликом изградње новог пута разрушена, а каснијих година и потпуно уништена тзв. Гладилова хумка, једна од највећих хумки северног Баната.

                                                                                                             Золтан Чемере

 Степски народи

Поглед на Кинђу

Хумка крај Царског друма (Црна Бара)

Златни брег код Црне Баре

Хумке у околини Кинђе (карта из 1887.)

 

Централни гроб хумке код Јабуке (Јужни Банат)

 

Војвођанска панорама са хумкама